Lepinja sa (sve) brendom

3.3.2020.

Čitav Megdan bio je zanatski kvart. Kad su u Šuljaginoj pekari napravljene prve lepinje, oko nje su bile bojadžije, opančari, krojači, jorgandžije, kapadžija, vunovlačar. Sve ih je pregazilo vreme, kao i dobro znanu Trumanovu kafanu koja je porušena. Ostala je samo Šuljagina pekara da odoleva savremenom

 

U centru Užica čuvena pekara, jedina ostala da čuva sećanje na staru varoš i nestali zanatski kvart. Iz nje potiču najpoznatiji i najprimamljiviji gastronomski ukusi ovog kraja. Radnja sa istorijom, tradicijom, ali i karakterom.

Ovde se sprema, a priznaće to i svi ugostitelji koji ovaj užički specijalitet nude, najbolja komplet-lepinja ili kako je još Ere zovu ‒ lepinja sa sve. Suva lepinja premazana kajmakom i jajetom, a onda zapečena u starinskoj zidanoj peći u kojoj se isključivo lože bukova drva i na kraju prelivena mešavinom jagnjećeg i svinjskog pretopa ‒ eto cele recepture.

Svi u Užicu znaju za Šuljaginu pekaru. Ma, poznata je i nadaleko odavde! Doći u Užice, a ne svratiti kod Šuljage, dođe mu maltene isti greh kao posetiti Pariz a ne videti Ajfelovu kulu! Vlasnik pekare je Dragan Lazić, koji je radnju nasledio od svog oca Milana. Lazići, a pekara im se zove „Šuljaga“? Kako? 

Suva lepinja premazana kajmakom i jajetom, a onda zapečena u starinskoj zidanoj peći u kojoj se isključivo lože bukova drva i na kraju prelivena mešavinom jagnjećeg i svinjskog pretopa ‒ eto cele recepture

„Pekaru je posle Prvog svetskog rata otvorio Vlajko Čarapić, ali je ostao bez nje jer mu je banka zbog dugova zaplenila radnju. Kad je završen Drugi svetski rat, opština je u pekaru uselila Radomira Šuljagića, Zlatiborca, koji je pekarski zanat završio u ratnoj pekarskoj školi. Imao je dva sina, ali nijedan nije hteo da se bavi ovim poslom“, priča nam Dragan Lazić, vlasnik pekare.

Na zanat kod Radomira Šuljagića, u pekaru „Šuljaga“, 1953. došao je Draganov otac Milan Lazić. Kao majstor je radio ovde do 1968, a onda mu je gazda, ne mogavši sam da nosi posao, ponudio da se uortače. Radili su Šuljagić i Lazić zajednički do 1971, kada je Radomir digao ruke od pekare. Sinovima svoj deo da ostavlja, nije imalo vajde.

„Ostavio je pekaru mom ocu, a jedino što je tražio jeste da ne menja ime radnje. Niti je moj Milan to ikada kasnije i pomislio, niti je meni palo na pamet, niti će bilo ko drugi od mojih naslednika moći da promeni ime majstor Šuljage“, izričit je Dragan Lazić.

Radomir Šuljagić i Milan Lazić su patentirali komplet-lepinju. Prodavali su tri vrste lepinje: sa kajmakom, sa pretopom i sa jajetom, sve dok jednom neko zbunjen pitanjem „sa čim ćete“, nije tražio „lepinju sa sve“. Dvojica pekara osmelila su se da utroje sve namirnice u jednoj lepinji i, ispostavilo se, budu pioniri užičkog kulinarskog brenda.

„U staroj radnji peklo se svinjsko i jagnjeće pečenje, vekne hleba od dva kilograma, okrugli hleb od kilogram, pogače i poneka komplet-lepinja. Tek od sedamdesetih prošlog veka počinje ekspanzija komplet-lepinja“, ukazuje Dragan Lazić.

Užičani širom sveta, kad ih nostalgija natera da se oglase iz daleka, između ostalog žale što tamo gde su ‒ nema Šuljagine lepinje

Čuvena pekara i njen još slavniji proizvod deo su užičkog folklora. Nema turističke manifestacije na kojoj se Užice predstavlja a da se na nju, zarad degustacije, ne iznesu Šuljagine komplet-lepinje. Praveći „Abecedu Užica“, svako slovo vezujući za jedan od najvažnijih pojmova u gradu, užički gimnazijalci su pod „Š“ stavili Šuljagu. Stigla je komplet-lepinja i u pesme navijača Slobode.  Užičani širom sveta, kad ih nostalgija natera da se oglase iz daleka, između ostalog žale što tamo gde su ‒ nema Šuljagine lepinje.

Kad u užičkom kvartu Megdan vidiš automobil sa registarskim oznakama drugog grada i u njemu vozača koji se osvrće na sve strane, znaš da traži pekaru. Čuo je o njoj, pa kad već dolazi u Užice, red je da proba specijalitet. Lako je u toj pekari prepoznati ko je Užičanin a ko je sa strane. Mada pisanog pravila kako se lepinja jede nema, a uvek se „jede rukama“, nikako uz pomoć escajga, Užičani prvo sliste „poklopac“, umačući ga u jaje, kajmak i pretop u središtu pogače, pa tek onda se posvete najslađem delu.

Nije retkost kod Šuljage sresti ni stranca. Ni Japanci ni Korejanci, koji preferiraju drugačije ukuse od ovih teških i kaloričnih užičkih, ne odolevaju lepinji. A tek komšije iz Bosne, Hrvatske, Slovenije, Makedonije! Kad u turističkim turama dođu da vide Narodni muzej, Titov spomenik, Kadinjaču, pa kad im vodiči daju „voljno“, razmile se užičkim ulicama sve presrećući prvog prolaznika pitanjem: „Gde je Šuljagina pekara?“.

Retko se desi da jedna stvar pomiri stavove dve najveće svetske sile, a, eto, Šuljaginu lepinju hvalili su iz sveg glasa i američki i ruski ambasador. Često se ovde viđaju turisti koji su odseli na Zlatiboru, a koji su u Užice skoknuli isključivo da bi doručkovali, podrazumeva se, komplet-lepinju. Od šaltera pekare zna da se nekada otegne red toliko dug, da zauzme i metre trotoara koji pekara deli sa još nekim radnjama na Megdanu. Oni koji tada ovom užičkom četvrti prolaze nekim drugim poslom, da bi izbegli gužvu ispred pekare, idu suprotnom stranom ulice.

U Užicu se redovno krajem leta organizuje Festival prirode i tradicije „Žestival“, na kojem proizvode iz domaće radinosti predstavljaju male porodične firme. U poslednje tri godine Dragan Lazić je podržavao ovu manifestaciju iznoseći pred sugrađane ogromne komplet-lepinje, a svaka je do sada bila veća od prethodne. Ona poslednja bila je u prečniku čitav metar! Da su Ginisovi evidentičari kojim slučajem tad došli u Užice, imali bi šta da zabeleže.

Unutrašnjost pekare je ista kao pre pola veka kad je Radomir Šuljagić zavetovao Milana Lazića da radnji ne menja ime. Na istom mestu je i peć, ko zna kada ozidana, koja daje poseban ukus omiljenom specijalitetu iz erskog jelovnika. Ista je receptura. I dalje se sve pravi ručno i tako će i ostati. Imali su Lazići priliku da pekaru izmeste na neko bolje, prometnije mesto, ali nisu hteli. Drže do karaktera.

Praveći „Abecedu Užica“, svako slovo vezujući za jedan od najvažnijih pojmova u gradu, užički gimnazijalci su pod „Š“ stavili Šuljagu

Čitav Megdan bio je zanatski kvart. Kad su u Šuljaginoj pekari napravljene prve lepinje, oko nje su bile bojadžije, opančari, krojači, jorgandžije, kapadžija, vunovlačar. Sve ih je pregazilo vreme, kao i dobro znanu Trumanovu kafanu koja je porušena. Ostala je samo Šuljagina pekara da odoleva savremenom. Opet, valjda, zbog karaktera.

(Tekst i foto: Vladimir Lojanica, budikarakter.rs)

Pratite nas na: