Bisera Veletanlić ekskluzivno za Karakter: Publika je moj najveći uspeh

2.3.2020.

Dovoljno je samo reći ‒ Bisera. Reči kao što su zvezda ili legenda jugoslovenske muzičke scene, ona ne voli. Ali, ko ih zaslužuje više od nje?

BISERA VELETANLIĆ se u intervjuu za KARAKTER osvrnula na svoju bogatu muzičku karijeru, dotakla svojih likovnih i literarnih talenata, pričala o nagradama i koncertima, malo i o svom karakteru

 

Uraditi intervju sa Biserom Veletanlić, umetnicom, pevačicom džeza i zabavne muzike, nije nimalo lako. Razgovor s njom brzo postaje prijateljski i toliko prijatan, da dolazite u opasnost da se otrgnete od nekih profesionalnih postavki. Šta izostaviti ili istaći, kada je sve važno?

Bisera je posebna u svakom smislu. Kada je upoznate, ostaje utisak da je gotovo nemoguće njenu energiju i ličnost preneti valjano na papir onome ko je nije čuo kako priča, smeje se, koliko je neposredna i duhovita. A tu je i ono što i sama kaže: „O čemu pisati a da već nije rečeno posle decenija takve karijere?“.

U vremenu pomame za rejtinzima, klikovima i lajkovima, svetla reflektora padaju često u pogrešnim pravcima. Zbog toga joj i kažem: Da, treba pisati o Vama i sličnima, važno je svakodnevno iznova podsećati ljude na sve što ima pravi sjaj, na sve što s razlogom traje i opstaje.

I otkrila nam je Bisera u ovom razgovoru neke nove i interesantne detalje iz svog velikog umetničkog opusa.

Neverovatno je koliko Vas vole sve generacije...

To je moj uspeh, kada u publici vidim, neću da kažem stare i mlade, nego apsolutno sve uzraste. A najvažnije je kada vidim da su svi oni nasmejani. Ja ne znam koliko njih mene voli, ali koliko god da ih je ‒ lepo je to. Ne zato što vole mene, nego ono što radim i kako radim. Mislim da je to tako zato što zaista sve radim iznutra, iz sebe, bez ikakvog kalkulisanja. Moj stav o tome je uvek isti ‒ svidelo se to nekom ili ne ‒ ja ću tako da radim, jer mislim da je to najbolje. Kada bih radila drugačije, to onda ne bih bila ja, sve to bi bilo izveštačeno. Odnosno, sve ostalo bi bila, zapravo, sramota za mene. Kao što sada pričam, tako i pevam – iskreno i iz duše.

Imala sam hiljade koncerata i raznih nastupa. Ali na nekimа od poslednjih sam ostala bez reči. Mogla bih i sada da plačem kada se setim tih trenutaka. U poslednje vreme sam za plakanje jako, onako baš fino raspoložena

Vi jeste ličnost koja izaziva divljenje. O Vama se govori i piše kao o najvećoj, divi, često Vas nazivaju zvezdom u pravom smislu te reči.

Ne volim tu reč ‒ zvezda, nisam ja to, nisam ni legenda ili... šta već. Ja sam sve suprotno od toga.

Kao da Vam popularnost nikada nije bila preterano važna, kao da nikad niste jurili publiku kao što neki danas rade?

Tačno. Nikad nisam i nema potrebe da ih jurim. Zašto bih? Ili ti se to što radim dopada ili ne, imaš pravo da biraš. Kao što i ja mogu da biram. Svako od nas, bar u tom delu svog života, ima slobodu da sam bira šta želi i šta mu se sviđa, posebno danas kada je izbor ogroman.

A mnogi i dalje biraju – Biseru. Vole i Vaše pesme i način na koji ih izvodite, unosite se u svaku od njih. No, vole Vas i kada ne pevate, upravo zbog toga što ste takva – svoja.

Ponekad mi je zbilja fascinantno koliko tu ima svega. Imala sam hiljade koncerata i raznih nastupa. Ali na nekima od poslednjih sam ostala bez reči. Mogla bih i sada da plačem kada se setim tih trenutaka. U poslednje vreme sam za plakanje jako, onako baš fino raspoložena.

Bilo je trenutaka u kojima niste očekivali takvu eksploziju ljubavi. Kao što se dogodilo na koncertu u Novom Sadu.

Vasil i njegov bend su počeli da sviraju, ja krenula da se penjem na binu. Kada sam stala gore, dočekalo me nešto neverovatno. Sigurno sam tako nešto doživljavala i ranije, ali toga puta me posebno dirnulo. Taj aplauz publike, on je trajao neprekidno, jedno 3‒4 minuta. Stajala sam i plakala, ma, isplakala sam se toliko da mislim i da su prve dve pesme bile očajne zbog mene. Htela sam da im kažem: Ljudi, ja ću sad da siđem dole, pustite me molim vas samo pet minuta, ali nemojte ponovo aplaudirati.

Zašto ste to tako doživeli? Da li je to zbog neke emocije koju sada, u ovim godinama, imate u sebi?

Možda je pomalo i to. Ali suština je u tome da se nije dešavalo da se tek spremam da izađem na scenu, a da doživim tako nešto. I to je sasvim u redu, zašto pevaš, u krajnjoj liniji, ako ne zbog takvih tenutaka! Ako hoću da pevam za sebe, ja ću pevati po kući. Ali, ja volim to što radim i kako radim, volim to da podelim sa drugima. Uvek sam dobijala fenomenalne aplauze, i pre i tokom i posle koncerta, ali taj u Novom Sadu, zaista je bio poseban.

Pored divnih trenutaka bilo je i raznih neprijatnosti i iskušenja. Sami ste birali pesme i saradnike. Kako ste znali tako dobro da izaberete?

Odlično poznajem sebe, znam šta moja duša, moje srce, telo, šta moj um može da donese i prenese. Moje pesme nisu one ‒ ’oooruk, haj’mo zajedno!’. Ona koja je napravila najveći bum, pesma „Zlatni dan“, snimljena je 1997, dakle u prošlom veku. Tek pre nekoliko  godina je napravila haos. Kada je objavljena, za nju publika nije znala, zato što je tada nisu puštali u medijima.

Sasvim drugačije je bilo kada je nastajao Vaš poslednji album „Bisera“.

Novinarka Prvog programa Radio Beograda, Katarina Epštajn, me je jednog dana pozvala i rekla da bi jako volela da se upoznam sa jednom mladom osobom koja radi za Croatia Records i koja želi da napravi nešto posebno. Tako sam se srela sa Natalijom Cajić. Ona je menadžer za odnose s javnošću Jugoton-Croatia Records, predstavnik za Srbiju i urednik mog albuma.

U ovim godinama jednostavno mi se nije dalo da ponovo izrastam, toliko sam sita i izmučena u svakom smislu, posebno kada je reč o muzici. Dok mi je Natalija na početku govorila o albumu, nisam to baš prihvatala. Kasnije mi je stalno slala poruke kako napreduje njena zamisao, kakvi su komentari, koliko joj ljudi govore da me vole i eto, danas smo prijateljice.

Da bi album sadržao 20 zaista najvećih hitova i festivalskih pesama, jer ste snimali za dve kuće ‒  Jugoton (danas Croatia Records) i PGP (PGR RTS) ‒ bilo je važno da one ponovo sarađuju. Što se i dogodilo. CD je objavljen u aprilu, ploča za Vaš rođendan u septembru, čak i luksuzno vinil izdanje u prelepoj ljubičastoj boji koja vizuelno prati celo izdanje. Divan način da se obeleži 55 godina Vaše izuzetne karijere, pa i dodele nagrade.

PGP mi je uručio „zlatnu ploču“, a Croatia Records jednu posebnu ‒ za jedinstveno muzičko stvaralaštvo.

U prošloj godini dobili ste i El stajl  (Elle Style Awards), nagradu za životno delo. Nagradu za životno delo dobili ste i 2017. na Nišvilu. I tamo, u Nišu, još jedno posebno priznanje.

U Nišvil džez muzeju od prošlog septembra se nalazi moja ploča. Zaista sam zahvalna i organizatorima i svima koji rade taj festival na svemu, na nagradi i na tome što su izložili moju ploču.

Najveće nagrade ipak stižu od publike. Pre nekoliko godina, zajedno sa Vasilom Hadžimanovim, Gabi Novak i Matijom Dedićem, održali ste nekoliko vrlo posećenih koncerata u Zagrebu, Beogradu i drugim gradovima u regionu.

Malo sam se bojala Zagreba jer dugo u njemu nisam ni pevala ni bila. Međutim, primili su me vrlo lepo. Na tom koncertu u „Lisinskom“ sve je bilo jako emotivno i dirljivo. Ali, tako je bilo i u drugim gradovima, svuda smo jednako primljeni, figurativno rečeno ‒ samo što nas nisu nosili na rukama.

U Zagrebu, gradu u kojem ste rođeni i proveli veći deo detinjstva i mladosti, ponovo ste doživeli neverovatne trenutke i susrete sa dragim prijateljima iz nekih prošlih vremena.

Bila je to promocija mog albuma „Bisera“ u studiju Croatia Records. Došle su i Tereza (Kesovija), Gabi (Novak), došao je Miro (Ungar), Ibrica (Jusić), Škarica (Siniša), Kornelije Bata Kovač... Sa „Frajlama“ sam otpevala moj „Zlatni dan“, baš je bilo lepo.

Dogodilo se i da je italijanski MTV na svom sajtu objavio tekstove nekoliko pesama sa ovog izdanja, uz informacije i fotografije te kompilacije. Tako se Vaše ime našlo na listi onih koji su u celom svetu proteklih decenija ostavili vredan trag. Mogli ste da napravite svetsku karijeru, ali ste izabrali – Beograd.

Živela sam u inostranstvu, svuda, u Nemačkoj najduže. Senka je tada bila u Beogradu, pa kako sam imala slobodne vikende, dolazila sam svake nedelje. Tokom tih poseta sve mi je ovde izgledalo kao raj kada je u pitanju muzika.

Dobila sam neke ugovore sa Horstom Jankovskim ‒ on je bio nemački džez pijanista, globalno izuzetno uspešan ‒ i to za turneju po Japanu, Južnoj Africi i Americi. Premrla sam od straha toliko, da sam sutradan objašnjavala da moram u Beograd zbog nekih snimanja i televizijskih programa. Muljala sam tako da je i meni bilo jasno da to radim potpuno neubedljivo.

Jeste li ikada sebi rekli: Bisera, šta ti je to trebalo?

Govorim ja to sebi stalno, znam da sam imala prilike čudo da napravim. Da sam drugačije odlučila ko zna gde bih sada bila. Ali, kada bih se opet našla u toj situaciji, ja bih isto napravila.

Mnogi ne znaju da je pored muzike Vaša ljubav i – izražavanje bojama.

Počela sam da slikam negde 1985. Sasvim neplanirano. Mnogo sam se družila sa slikarima. Kako nisam uopšte pevala, sedela bih u njihovim ateljeima i posmatrala kako slikaju. Valjda je tada to sve ušlo u mene. Jednog dana su me stavili u jedan ćošak, dali mi platno, nekoliko boja, dve četkice, i ja sam se tu igrala bojama.

Odmah sam kupila one velike debele papire za slikanje, nakupovala nešto boja, neke dobila od mojih prijatelja slikara. Mnoge mi je dala i Olja Ivanjicki, pratila je šta radim i često me bodrila rečima: „Nemoj slučajno da prestaneš da slikaš, jer ćeš se razviti u opasnu slikarku.“

Nastavili ste da slikate, ali prateći samo potrebe sopstvene duše.

Radim kad mi dođe, a često mi i ne naiđe. Kad me uhvati onda traje, i tada je u stilu ’piši-briši’. Nemam omiljenu tehniku, sve mešam. Ne slikam određene motive, imam nekoliko slika na kojima se nešto konkretno vidi, a sve ostalo su igre boja.

Da su više od toga, potvrdio je i poziv Danila Bate Stojkovića da Vam organizuje prvu izložbu u Ateljeu 212.

Moje slike u pozorištu je video i poznati likovni kritičar Lazar Trifunović koji je ocenio moj rad tako fantastično, da sam se „smrzla“. Mislim da ni za pevanje nikad nisam dobila bolju kritiku. A ja sam samo pratila bojama taj neki ritam koji sam osećala.

Imali ste još dve izložbe, jednu na Platou devedesetih, drugu u okviru obeležavanja 35 godina galerije Singidunum, 2015. godine. Kako niste skloni tome da se hvalite, ponešto od onoga što ste uradili nam može promaći. Recimo, mnogi ne znaju da volite i da pišete. Jednu od svojih pesama objavili ste na albumu „Probudi se“ 1997. Napisali ste stihove za numeru „Naša pesma“, Kornelije Kovač je radio muziku i tako je nastala, kako kažete, jedna „topla i nenametljiva ljubavna pesma“. Kakva je i Bisera u suštini.

Govore mi to ljudi. Ja toga, naravno, nisam svesna. Ali znam da se strašno radujem kad vidim ljude koje volim, toliko da bih mogla da ih „udavim“ u čvrstom zagrljaju.

Nema to veze s poslom kojim se bavite, tako bi Vas ljudi gledali i da radite u nekom supermarketu, apoteci. I tada biste imali tu dozu pozitivnosti, pristojnosti, humora, komunikativnost, fino upakovanu energiju.

Tako i jeste. Upravo posećujem takva mesta, pogotovo apoteke.

(Piše: Željka Zebić, foto: Anđela Zebić i Nikola Knežević)

 

Pratite nas na: