Prof. dr Gordana Vunjak Novaković za Karakter: Ljubav, kreativnost, upornost

1.3.2020.

Čast mi je da sam se pridružila ovogodišnjim dobitnicima Peteru Handkeu i Davidu Vujiću, a i onima koji su Karađorđevu zvezdu dobili prethodnih godina, uključujući Novaka Đokovića za koga moja porodica iz sve snage navija.Ti impresivni ljudi su neverovatno mnogo uradili za Srbiju

Ona je najcitiranija srpska naučnica, inostrani član SANU, prva žena koja je postala član Nacionalne akademije inženjerstva SAD i ušla u Kuću slavnih žena u tehnologiji. Profesor je biomedicinskog inženjerstva i medicinskih nauka na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku.

Na Sretenje je dobila Orden Karađorđeve zvezde za naročite zasluge u predstavljanju Srbije i njenih građana i postignute izuzetne rezultate u oblasti medicinskih nauka i biomedicinskog inženjerstva

Šta za Vas znači Orden Karađorđeve zvezde?

To je ogromno priznanje, koje za mene ima poseban značaj. Čast mi je da sam se pridružila ovogodišnjim dobitnicima Peteru Handkeu i Davidu Vujiću, a i onima koji su Karađorđevu zvezdu dobili prethodnih godina, uključujući Novaka Đokovića za koga moja porodica iz sve snage navija. Ti impresivni ljudi su neverovatno mnogo uradili za Srbiju, svako na svoj način. Važno je da je svako priznanje koje dobijem istovremeno i priznanje mojim divnim studentima i kolegama sa kojima radim, kao i oblasti biomedicinskog inženjerstva.

Za moj uspeh najzaslužnija je porodica, oni su moja najveća ljubav i najjača podrška u svemu što radim. Zaista volim nauku i mislim da je to presudni faktor. Bilo je važno i biti hrabar, reskirati, i probati nešto sasvim novo

Kad se osvrnete na svoj životni i naučni put, šta biste naveli da je bilo presudno za Vaš uspeh?

Pre svega porodica: moj Branko, naši Staša i Vanesa, i nova generacija Novakovića ‒ Marina, Danilo i Milan. Oni su moja najveća ljubav i najjača podrška u svemu što radim. Zaista volim nauku i mislim da je to presudni faktor – voleti to što radite (odnosno raditi ono što volite) – onda sve dolazi samo po sebi.  Bilo je važno i biti hrabar, reskirati i probati nešto sasvim novo. Naravno, nikad ništa ne ide po planu i ne uspeva iz prve, pa je upornost neverovatno bitna, a mislim da nam je u Srbiji to u genima ‒ upornost nas je održala. Konačno, nauka je „timski sport“, naročito biomedicina, pa je svakodnevni rad sa kolegama iz drugih oblasti i sa mladim talentima presudan faktor da se ma šta postigne.

Kako ste reagovali u takvim situacijama, kada ste nailazili na trnje, prepreke, spoticanja?

U nauci najviše naučimo i najviše postignemo kada stvari ne idu po planu. Ako uradite eksperimente i dobijete rezultat koji ste očekivali, manje-više potvrđujete nešto što smo već znali. Stvari postaju interesantne kada naiđu prepreke i iznenađenja. Tu su često zrnca novih otkrića koja treba da prepoznamo uz puno kreativnosti i upornog rada. I procesi koji nas vode do tih novih otkrića su i najteži i najlepši od svega što radimo, ali samo ako zaista volite svoj posao.

Vaš otac je imao presudnu ulogu u Vašoj privrženosti nauci. Profesor kome ste verovali Vas je savetovao da Vam „jedino rad ne može niko uzeti“. A šta je danas Vaš ključni savet mladim ljudima koji sve češće odlaze iz Srbije?

Mojim studentima i mlađim kolegama kažem kako je najvažnije raditi na nečemu što zaista volite, naći deo nauke gde možete da uradite nešto bitno i gde će vaše sposobnosti najviše doći do izražaja. Važno je raditi puno i dobro, i nikada ne odustati pred teškoćama, shvatiti prepreke kao izazov. Timski rad je ključ za sve – vrlo malo možemo da postignemo sami, osim ako niste pesnik, slikar ili matematičar. Okolina je isto tako važna – kritična masa za istraživanja, saradnju, primenu nauke u medicini, a to je upravo faktor koji otežava biomedicinska istraživanja u Srbiji. Ima sjajnih primera onih koji su ostali ili su se vratili posle školovanja na najboljim svetskim univerzitetima. Pomenuću Ivanu Gađanski sa kojom sam imala sreće da radim dok je bila na Fulbrajtovoj stipendiji na Kolumbiji, a sada uspešno donosi evropske naučne projekte Insitutu Biosens u Novom Sadu, instituciji koja očigledno ima i viziju i sposobnost da se bavi vrhunskim istraživanjima. Od nedavno radim kao saradnik na multinacionalnom projektu koji Ivana vodi.

Vaša biografija je impresivna. Kako pronalazite nove izazove? Ciljeve?

Skoro sve što radimo je inspirisano nekom kliničkom potrebom: nedovoljan broj pluća za transplantaciju, ili potreba za individualizovanim modelima bolesti za ispitivanje novih terapija. Najčešće nas kontaktiraju lekari sa konkretnim problemom i onda počnemo zajedno da razmišljamo kako da ga rešimo. Izazova je sve više, a i prilika da nešto korisno uradimo. Sem toga, naučna radoznalost studenata u mojoj laboratoriji ‒ a ima nas 35 ‒ donosi dodatne projekte na kojima radimo. Veliki cilj ukupne oblasti je da živimo duže i bolje, uz pomoć moderne medicine koja sve više postaje naučna i inženjerska disciplina.

Lečenje ljudi uz pomoć biomedicinskog inženjeringa je u Vašem naučnom fokusu. Na kakvim otkrićima ste trenutno angažovani?

Radimo na mnogo interesantnih stvari. Rekonstrukcija kostiju glave i lica,na kojoj radimo već dvadeset godina, sada ulazi u klinička ispitivanja, kroz prvu start-up kompaniju koju sam osnovala sa mojim studentima. Jako puno smo napredovali sa regeneracijom pluća za transplantaciju, što je jedan od najkompleksnijih projekata na kojima sam ikada radila. Radimo i na novim metodama za regeneraciju srčanog mišića, gde umesto matičnih ćelija koristimo bioaktivne faktore koji se iz njih mogu izdvojiti. Interesantno je da inženjerstvo tkiva ima sve veću primenu u „klasičnim“ oblastima medicine. Minijaturni srčani mišići uzgajani od matičnih ćelija pacijenta se sada koriste za modelovanje srčanih bolesti i za preklinička ispitivanja lekova, kroz start-up Tara (nazvan po našoj planini) koji smo napravile Milica Radišić, nekada moj student a sada profesor u Torontu, sa našim studentima. Sveobuhvatnije verzije „organa na čipu“, gde su humana tkiva (kost, srce, jetra, nervi, mišići…) povezana krvnim sudovima u funkcionalne celine, sada koristimo da u laboratoriji modelujemo metastazu tumora i ispitujemo terapije u kontekstu specifičnog pacijenta.

Znam da ste vezani za našu zemlju i da joj se rado vraćate, panorama Beograda je na zidu Vaše kancelarije. Kako Vam izgleda Srbija s pogledom iz Amerike, a kako kada ovde dođete?

Beograd je moj grad i dolazim bar jednom godišnje, najčešće dvaput. Tako sam rasla sa Beogradom koji se menjao, ali je u suštini – i srećom – ostao jedinstven i isti kao uvek. Zaista nema razlike u pogledu iz Srbije i iz Amerike, za mene je to kontinuitet tokom svih ovih godina: porodica i prijatelji, moja Zemunska gimnazija i Tehnološki fakultet, naše neprevaziđeno pozorište, uvek nove knjige koje su izašle između dva dolaska, Zemunski kej.

Uz Vas već idu epiteti najpametnija, najinteligentnija Srpkinja. Ko su za Vas žene iz Srbije koje zaslužuju mesto na pijadestalu, bez obzira na njihovu sferu delovanja? Ili kojoj ženi ste se Vi divili?

Srbija je imala plejadu neverovatno kreativnih žena u svim oblastima života, kojima se svi ponosimo i od kojih smo učili kako da budemo najbolji što možemo. Imam veliku knjigu „Znamenite žene Srbije“ u kojoj je mnogo imena, a svako od njih je za divljenje. Da pomenem, samo kao primer, Jelenu Anžujsku, Milevu Marić, Isidoru Sekulić, Milenu Pavlović-Barili, monahinje u Studenici, Radmilu Bakočević, Desanku Maksimović, Žanku Stokić, Seku Sablić, Jelenu Genčić, Isidoru Žebeljan, Marinu Abramović… Isto toliko se divim našim bakama i mamama, koje su ostale uglavnom anonimne, a neverovatno su zaslužne za sve što su uradile.

Možete li, recimo u tri reči, da opišete Vaš karakter?

Ljubav, kreativnost, upornost.

 

(budikarakter.rs)

 

 

 

 

 

 

 

Pratite nas na: