Jelena Hrnjak: Žrtve trgovine ljudima su najhrabrije žene

22.12.2019.

Neke od najhrabrijih devojaka i žena koje sam upoznala u životu bile su žrtve trgovine ljudima. To su bile žene koje su odvažno stajale u sudnici i postavljale trafikera na svoje mesto, odolevajući sistemu i vremenu koje ih je još više razapinjalo društvenim stavovima i očekivanjima. Taj stav odvažnosti i hrabrosti je primer koji me vodi, i koji treba da vodi sve nas

Za KARAKTER piše Jelena Hrnjak, programski menadžer Udruženja građana za borbu protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja „Atina“

Kao dugogodišnja aktivistkinja civilnog društva sanjam trenutak kada neću pročitati u godišnjem izveštaju o napretku Srbije toliko-već-dobro-poznatu rečenicu da Vlada Srbije ne ispunjava u potpunosti minimum standarda za eliminaciju trgovine ljudima, ali čini značajne napore u tom pravcu. Ta diplomatska krilatica ušla je u svaki segment naših života i rada i potcrtala nemoć države da napravi ozbiljan iskorak i zaista pokaže volju da građanima, koji su, ne svojom krivicom preživeli trgovinu ljudima, pruži adekvatnu podršku. Upravo iz tog razloga deluje i Udruženje Atina, čija sam članica, jer oslanjanje isključivo na institucionalna rešenja nije dovoljno.

 NEDOSTOJAN ŽIVOT

Sama trgovina ljudima u svojoj osnovi podrazumeva da postoje ljudi koji smatraju da su bolji od drugih, da vrede više od drugih, da imaju više prava od drugih i da shodno tome mogu da raspolažu i slobodom drugih ljudi.

Istovremeno, ne smemo da izgubimo iz vida da danas u Srbiji postoje ljudi koji žive na marginama našeg društva, koji ne žive sa nama nego pored nas, ljudi koje su pojedinci, ali i društvo u celini u potpunosti izopštili, ljudi koji u 2019. godini jedu iz kontejnera, koji ulaze u gradski prevoz i voze se do poslednje stanice i nazad jer je to najtoplije mesto na kojem će tog dana biti. Jednostavno, ljudi koji ne žive život dostojan čoveka.

Zvaničan broj žrtava u Srbiji nije relevantan jer ne pokazuje veličinu problema niti pravo stanje

To su i žene, koje zbog duga za struju od 80 hiljada dinara završe kao žrtve radne eskploatacije u inostranstvu. Ili devojčice koje srećete na ćošku ulice i pored kojih svakodnevno prolazite, odmahnete glavom i ne razmišljate o tome da li će one možda kada dođu kući dobiti batine, jer nisu donele dovoljno novca i čiji roditelji već imaju plan za njihovu prodaju, iako im je tek 11 godina.

To su jako teške priče, to su naše realnosti. More je žena u Srbiji koje trpe nasilje i to ne prestaje. Ratovi se vode, pa prestanu, ali nasilje nad ženama ne prolazi. U Srbiji danas, nasilje muškaraca nad ženama samo menja oblike.

Žene trpe porodično nasilje, pa bežeći od jednog postaju žrtve drugog nasilja. Često nam se dešava da žene žrtve trgovine ljudima i nakon što se izbave iz te situacije imaju nasilne partnere. One recimo dolaze iz takve nemaštine, da im je teško da prepoznaju nasilje kada im svakodnevno preti glad.

Pre nego što sam se angažovala u UG Atina, mislila sam da znam šta je siromaštvo, ali sada shvatam da nisam bila ni blizu tog saznanja. Posebno mi teško padaju osude na račun žena nad kojima se bespoštedno vrši nasilje i koje slama egzistencijalni pritisak. Nekada baš zbog te svojevrsne uslovljenosti i prinuđenosti, ženama ne ostaje ništa drugo nego da prodaju svoje telo ili delove svog tela da bi preživele i na taj način obezbedile svoj opstanak, kao i opstanak svoje porodice.

NORMATIVNE PROMENE

Bez obzira na to što mi na trgovinu ljudima sistemski obraćamo pažnju tek poslednje dve decenije (nakon usvajanja Palermo protokola), i što je prepoznajemo u krivično-pravnom smislu i propisujemo kazne za počinioce, trgovina ljudima kao fenomen postoji od kada je sveta i dva čoveka u njemu. Kao što znamo, mnoga društva su kroz svoju istoriju bila robovlasnička i mnogi ratovi su se vodili kako bi se princip građanstva odvojio od robovlasničkog sistema i dobio primat.

U zemljama širom sveta postoje različita politička i normativna rešenja kojima one pokušavaju da suzbiju problem trgovine ljudima. U Srbiji su se normativne promene dogodile 2003, kada su u Krivični zakonik prvi put unete odredbe o trgovini ljudima.

Od tada je prošlo više od 16 godina i za to vreme je doneseno više zakona, političkih i strateških akata koji predstavljaju odgovor državnog sistema na trgovinu ljudima. Međutim, važno je reći da zvaničan broj žrtava u Srbiji nije relevantan jer ne pokazuje veličinu problema niti pravo stanje.

Procene Međunarodne organizacije rada, koje kažu da je danas u svetu 40 miliona ljudi koji su u situaciji trgovine ljudima, jasno pokazuju da su te brojke višestruko veće od broja žrtava koje prepoznaju države i upućuju na to kolika je diskrepancija između zvaničnih sistema identifikacije i onoga što je realan život.

Čini mi se da smo u razumevanju fenomena trgovine ljudima ne malo zaslepljeni, da ne sagledavamo u dovoljnoj meri ni njegovu širinu ni dubinu, da se često povodimo za teorijom koja trgovinu ljudima stavlja u isti koš sa organizovanim kriminalom, pa je i prikazuje i analizira kao isključivo bezbednosno pitanje, kao pitanje koje treba da rešavaju samo organi gonjenja. Realnost nas u tome potpuno demantuje.

Bez obzira na to što se trgovina ljudima vezuje za organizovani kriminal, što to tako prepoznaju i mnogi strateški dokumenti, u Srbiji zapravo godinama nije bilo slučaja koji povezuje trgovinu ljudima i organizovani kriminal. Iskustvo govori da su u 90 odsto slučajeva žrtve žene, koje  završavaju u lancu trgovine ljudima i primoravane su da se bave prostitucijom, teškim radom, krivičnim delima, a neke od njih su i silom udavane još kao devojčice.

Najveći broj trgovaca ljudima ne razume srazmeru štete koju nanose žrtvama

ZLOUPOTREBA MOĆI

Trgovina ljudi nije samo problem za sebe, on ima mnogo šire implikacije. Ne možemo da govorimo o empatiji, o solidarnosti, o borbi protiv korupcije u jednom društvu, ako se ne rešimo trgovine ljudima. Moramo da zastanemo i da se zamislimo nad njom; trgovina ljudima je višeslojno pitanje, ona je u isto vreme socijalno i političko pitanje, kao i  i ekonomsko, rodno i međugeneracijsko (decom se trguje iz drugih pobuda i za druge svrhe u odnosu na trgovinu odraslima).

Trgovina ljudima je zapravo pitanje zloupotrebe moći. Ona je suštinski međuljudski i duboko ontološki problem, jer se radi o tlačenju čoveka od strane drugog čoveka.

I baš zato što kriminalcu nije važno da li trguje drugim ljudskim bićem ili pljačka banku – on ne vidi razliku, i po iskustvu UG Atina najveći broj trgovaca ljudima i ne razume srazmeru štete koju nanose žrtvama jer je roba – roba,  zato je potrebno da se dogodi jedno unutrašnje osobođenje kod čoveka, oslobođenje od same mogućnosti da neko razmišlja da može da ostvari materijalnu korist tako što će zarobiti drugog, uskratiti mu slobodu ili ga eksploatisati.

Iskustvo govori da su u 90 odsto slučajeva žrtve – žene, koje  završavaju u lancu trgovine ljudima, primoravane da se bave prostitucijom, teškim radom, krivičnim delima, a neke od njih su i silom udavane još kao devojčice

OPSTANAK I OTPORNOST

Razlog zašto UG Atina postoji i zašto je osnovano 2003, jeste da podrži devojčice i žene koje su iskusile neki oblik iskorišćavanja, da im pruži mogućnost da se oporave. Mi smo želele da ženama žrtvama omogućimo siguran i dostojanstven prostor u kojem bi mogle da se osete kao slobodne žene, a sa druge strane i da trgovina ljudima u većoj meri bude prepoznata a počinici adekvatno kažnjeni.

Danas, posle dugogodišnjeg iskustva rada sa žrtvama, jasno nam je da nije dovoljno samo spasiti nekoga iz nepovoljne situacije, nego da je potrebno kreirati i mogućnosti za tu osobu, da ona može da se oseti kao ljudsko biće dostojno života u 21. veku.

Upravo zato, kada govorimo o oporavku žena koje su bile eksploatisane, moramo imati u vidu da je osnovni problem u tom procesu nemanje poverenja, odnosno izgubljeno poverenje i posledično dalje iskorišćavanje njihovog teškog položaja od strane onih koji time trguju. I to je upravo najteži deo procesa oporavka žrtve: povratiti poverenje u ljude, u društvo koje nas je napustilo i u krajnjem slučaju i unizilo. Ostvariti ponovo socijalne konekcije, ponovo osvojiti slobodu za sebe i druge – suština je oporavka.

Zato mi u UG Atina promovišemo koncepte opstanka i otpornosti. Ti koncepti su u srži naše intervencije i oni su neodvojivi i dugotrajni procesi, jer nije uspešna intervencija samo jedan paket hrane sa brašnom i uljem. Potrebno je sklopiti mnogo kockica – razgovorom, brigom za drugog, omogućavanjem zdravstvenog pregleda; to je niz pojedinačnih intervencija koje moraju doći u odlučujućem momentu u životu žrtve.  

KRAJ I UVOD

Mi, dakle, ne smemo pomisliti da je odgovor zvaničnog sistema kraj za rešavanje problema trgovine ljudima, naprotiv, on je samo uvod. To što smo poslednjih godina u Srbiji osnovali razne institucije, radne grupe, savete, odbore, tela, inicijative, kancelarije, uprave i timove da se bave ovim pitanjem, ne sme da nas zavara, jer to nije dovoljno; institucionalni odgovor je potreban ali nije dovoljan, pošto on ne može u potpunosti da sagleda taj potlačeni, taj položaj nemoći u kojem se neko nalazi. Upravo tu se otvara prostor za organizacije civilnog društva.

One su vezivno tkivo društva, one su te koje daju značaj procesima, koje dišu zajedno sa žrtvama trgovine ljudima i koje se saživljavaju sa njima. Uloga civilnog društva jeste da razume interes građanstva, da ga zagovara i da ga zaštiti.

Najteži deo procesa oporavka žrtve je povratiti njeno poverenje u ljude, u društvo koje ju je napustilo i u krajnjem slučaju i unizilo

OPRAVDANJE I ODGOVORNOST

Sve ovo nas opet vraća na to pitanje odgovornosti – čija je odgovornost borba protiv trgovine ljudima, čija je odgovornost pružanje podrške žrtvama, njihov oporavak? I mislim da je odgovor više nego jasan – odgovornost je svih nas. Odgovornost je staviti tačku na opravdanja za nasilje, jer tih opravdanja nema i ne može ih biti.

Neke od najhrabrijih devojaka i žena koje sam upoznala u životu bile su žrtve trgovine ljudima.To su bile žene koje su odvažno stajale u sudnici i postavljale trafikera na svoje mesto, odolevajući sistemu i vremenu koje ih je još više razapinjalo društvenim stavovima i očekivanjima. Taj stav odvažnosti i hrabrosti je primer koji me vodi, i koji treba da vodi sve nas.

(Budikarakter.rs, foto: Dragan Todorović)

 

 

Pratite nas na: