BRANKICA JANKOVIĆ ZA KARAKTER: PRVIH 10 GODINA BORBE ZA RAVNOPRAVNOST

Hiljade rešenih slučajeva imaju svoje ime i prezime, svoje ljudsko lice – jer predstavljaju sve one naše građanke i građane koji su doživeli neki od različitih oblika diskriminacije, a koji su dobili institucionalnu zaštitu

BRANKICA JANKOVIĆ, poverenica za zaštitu ravnopravnosti, piše za KARAKTER

Naslov ovog teksta možda može mnoge zbuniti i dovesti do pogrešnog zaključka u promišljanju značaja ravnopravnosti za srpsko društvo, jer ta borba za ravnopravnost i jednakost svakog pred zakonom, zapravo traje još od nastanka ljudske zajednice, naravno, prilagođena njenim različitim oblicima organizacije i vremenu u kome se odvijala.

Moj zadatak, dobijen kao preporuka urednika, je da nešto kažem o prvih 10 godina institucionalne borbe za ravnopravnost, odnosno protiv diskriminacije u Srbiji. Prihvatila sam, da se tako izrazim – da pogledam unazad, jer je ponekad sagledavanje prošlosti vrlo korisno, naročito zbog razumevanja sadašnjosti i pravljenja planova za budućnost.

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, kao centralni državni organ za borbu protiv diskriminacije, osnovan je pre deceniju Zakonom o zabrani diskriminacije, sa zadatkom da rešava individualne pritužbe građana i donosi mišljenja i preporuke kako otkloniti diskriminatorne akte iz života. I, uz to, ali ne manje važno, dat mu je i široki krug ovlašćenja u cilju unapređenja ravnopravnosti.

Ta ovlašćenja podrazumevaju inicijative za promene zakona i drugih akata, organizaciju dijaloga, konferencija, edukacija, kampanja, upozoravanja javnosti na tipične i teške slučajeve diskriminacije. Dakle, posao i funkcija Poverenika nisu birokratizovani skup pravila, normi i zakonskih odredaba, niti su administrativno-pravni zbir procedura i postupaka – oni su daleko više od toga. Hiljade rešenih slučajeva imaju svoje ime i prezime, svoje ljudsko lice – jer predstavljaju sve one naše građanke i građane koji su doživeli neki od različitih oblika diskriminacije, a koji su dobili institucionalnu zaštitu i kojima je, kroz mehanizam koji je uspostavila njihova država, omogućeno da dobiju pravnu zaštitu i budu ravnopravni građani u svojoj zemlji.

Nismo ostavljali ni jednu našu građaniku i građanina, koji su nam se obratili, bez odgovora ili zaštite

Svih ovih godina rukovodili smo se onim što najbliže odražava  maksima Martina Lutera Kinga: “Nepravda bilo gde je pretnja po pravdu svugde“ – i nismo ostavljali ni jednu našu građaniku i građanina, koji su nam se obratili, bez odgovora ili zaštite, jer sam uvek bila duboko svesna činjenice da se svaka velika pobeda sastoji od mnogo malih, svakodnevnih pobeda.

Navešću samo nekoliko primera šta je to što je institucija koju sam vodila proteklih pet godina uradila i radi:

– nekoliko desetina bubrežnih bolesnika, koji godinama, pre svog obraćanja nama, nisu mogli na dijalizu u jednu zdravstvenu ustanovu;

– devojčica oštećenog vida, koja je nakon našeg postupka dobila od svoje opštine prevoz do škole;

– veliki broj građana sa invaliditetom, kojima su danas biračka mesta učinjena pristupačnima, ali i brojne druge barijere uklonjene;

– 81-godišnja penzionerka, koja je posle naše preporuke, ipak, dobila kredit u banci i putno osiguranje, bez obzira na njene godine, dajući priliku i nama da nakon njenog slučaja omogućimo ovakve bankarske usluge svim penzionerima u našoj državi;

– učenica kojoj je bila zabranjena školska praksa samo zato što je Romkinja;

– više stotina nastavnica, doktorki, pravnica koje nisu morale otići u neželjenu penziju zbog godina starosti nakon usvajanja naše inicijative za ocenu ustavnosti takvog zakonskog rešenja;

– devojčice koje su završile Vojnu gimnaziju, koja posle našeg postupka više nije dostupna samo dečacima;

– nekada muškarca, a danas ženu, koja je posle promene pola, na našu preporuku, dobila dokumenta i diplomu sa novim imenom;

– veliki broj ličnih pratilaca obezbeđenih deci sa invaliditetom;

– očeve koji nesmetano mogu boraviti sa svojom decom u bolnicama a nekada su to mogle samo majke;

– nekoliko ministara i drugih javnih ličnosti, koji su se izvinili zbog neprimerenog diskriminatornog govora;

– nekoliko dobijenih strateških parnica, između ostalih i onih vođenih u slučajevima kada su građani dobili otkaz zbog bolesti ili materinastva…

Mogla bih da nabrajam dugo, ali niti je to smisleno, niti imam prostora za sve slučajeve koje smo imali u ovoj prvoj deceniji. Bila je ovo samo manja ilustracija problema sa kojima se građani suočavaju u svakodnevnom životu, a nekima od njih smo uspeli da pomognemo, jer se radilo o diskriminaciji, a time i o našoj nadležnosti.

Nismo uspeli još uvek da otklonimo diskriminaciju i problem majki nakon izmene Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom, nisu otklonjene ni brojne druge barijere za osobe sa invaliditetom. Socijalna distanca i nerazumevanje nekih društvenih grupa, poput Roma ili naših građana iz LGBT zajednice, još uvek su visoki, a neki ministri, profesori čak, estradni umetnici, nisu se izvinili, jer, valjda, nisu mogli, želeli, umeli ili, zašto ne reći i to, smeli da prihvate da postoji drugo, drugačije, različito, a upravo različito ne mora biti za osudu ili neprihvatljivo. Ma koliko to, međutim, paradoksalno zvučalo, naročito sam zahvalna njima, jer su svojom isključivošću, svojim ličnim negativnim primerom, doprineli tome da je mnogo lakše uočiti granicu između znanja i neznanja, svesnog i nesvesnog, slučajnog i namernog u našem zajedničkom naporu da jedni druge shvatimo, razumemo, poštujemo i učinimo boljima nego što smo i sami svesni da jesmo.

Dug put je prešla naša institucija za ravnopravnost – od potpune neprepoznatljivosti institucije do čak i samog pojma, prvo kao nejasnog, a zatim kao opšteprihvaćenog i modernog. Ne bi trebalo ni prenebregnuti činjenicu da je u našoj prethodnoj pravnoj tradiciji jedino sud bio taj koji deli pravdu i da nije bilo lako uvesti, a zatim i napraviti kredibilnu instituciju, koja nije sud, već potpuno novi mehanizam zaštite građana, koji utiče na stvaranje pravednijeg društva.

Nikada nismo kalkulisali koga i kada štitimo

Sigurna sam da je za ovih 10 godina moralo i moglo više – mi, žene bi uvek i brže i bolje – a sigurna sam i da je bilo i grešaka, ali znam da smo se trudili da ih ispravimo i da nikada nismo kalkulisali koga i kada štitimo i da li nam se oni sviđaju ili ne, kao ni da li ćemo u društvu nailaziti na osudu, uvrede, nerazumevanje. To je deo posla, osetljivog, novog, punog izazova u vreme kriza i turbulencija i na globalnom nivou. Nema danas institucije za ravnopravnost koja nije pred velikim izazovima – kako protiv narastajućeg govora mržnje, ksenofobije, rasizma, antisemitizma, raznih oblika segregacije.

Nema danas gotovo nijedne političke ideologije, partije, pokreta koji nije postavio ravnpopravnost kao temeljnu vrednost u svom programu ili agenda

Bilo kako bilo, u našoj Srbiji nema danas gotovo nijedne političke ideologije, partije, pokreta koji nije postavio ravnopravnost kao temeljnu vrednost u svom programu ili agendi. Međutim, na putu poštovanja te vrednosti mnogo je zamki i nerazumevanja toga da ravnopravnost upravo znači borbu, brigu i davanje šanse onima koji su iz različitih razloga u suštinski nejednakom položaju. Veliki broj je onih koji upravo to ne razumeju i to je jedan od najvećih izazova u današnjem svetu gde caruje ekonomska a sa njom i svaka druga nejednakost.

No, šta dalje treba raditi da čovečanstvo ne padne u mračne ponore u koje je upadalo u prošlom veku i kako se u budućnosti boriti protiv diskriminacije, pisaću ako gospodin Čaluković upita, zatraži i odluči da ovo budu teme u ovom trenutku časopisa sa epitetom novog i nazivom Karakter. Velika je prilika iskoristiti to što si nov (posebno u svetu „posle korone“) – znam to iz ličnog iskustva, jer sam vodila „najmlađu“ i novu srpsku instituciju. Vidim bolje društvo u budućnosti, koje upravo na budućnost najviše misli, a pred problemima ne zatvara oči. Ponešto sam tome doprinela. I doprinosim.

Share