Ekologija po meri kapitala

Kako je evropski otpad završio u kineskim rekama? Kako je Kina postala najpopularnija svetska destinacija za đubretarski turizam? Kakav je bio odgovor Kine i Dalekog istoka?

ekologija

KRISTINA STOJANOV, direktorka društva Ecostar pak, piše za KARAKTER

U julu 2017, na sastanku Svetske trgovinske organizacije u Ženevi, kineske vlasti najavile su zabranu uvoza otpada sa američkog i evropskog tržišta. Bez velike pompe i masnih novinskih naslova, Kina je saopštila zaprepašćenim svetskim zvaničnicima da više nema nameru da bude smetlište bogatih država i da će zaštita životne sredine ubuduće biti prioritet kineske vlade. Bilo je potrebno više od godinu dana da se Evropa suoči sa posledicama ove odluke, a građani shvate mračnu pozadinu priče koja stoji iza nje.

Sve je počelo 1995. godine kada je Zhang Yin osnovala kompaniju za reciklažu papira „Devet zmajeva“ (Nine Dragons) i ubrzo zahvaljujući istoj postala prva žena bilioner u Kini. Podstaknuta ovim uspehom, brzorastuća kineska reciklažna industrija je u potrazi za sirovinama razaslala svoje emisare širom planete, sa samo jednim ciljem – da kupuju plastični, papirni i drugi otpad.

Za to vreme u Evropskoj uniji postavljaju se temelji za razvoj novog pristupa upravljanju resursima, koji će deceniju kasnije dobiti i svoj zvanični naziv ‒ „cirkularna ekonomija“.

Model linearne ekonomije kreiran na principu „Iskoristi i baci“ pokazao se dugoročno neodrživim

Ubrzani industrijski razvoj dvadesetog veka zasnivao se na intenzivnoj eksploataciji neobnovljivih prirodnih resursa, čija je posledica bio štetan uticaj na životnu sredinu i globalne klimatske promene. Model linearne ekonomije, kreiran na principu „Iskoristi i baci“, pokazao se dugoročno neodrživim. Postavilo se pitanje da li će ljudska vrsta dugoročno biti održiva ako ne promeni svoj pristup prema otpadu koji stvara.

Zvanični Brisel donosi čitav niz ekoloških direktiva koje za cilj imaju podsticanje zaštite životne sredine, razvoj sakupljanja i reciklaže otpada, uključujući i ciljeve ponovnog iskorišćenja i reciklaže otpada, koje su države članice u obavezi da ispunjavaju ili, u suprotnom, mora da plate milionske penale.

ZAGAĐIVAČ PLAĆA

Pred državama članicama EU stajale su milionske investicije u infrastrukturu za sakupljanje i preradu otpada ‒ kante, kontejnere, kamione, prese, sortirnice, sanitarne deponije, filtere za vodu i vazduh… i naravno, postavilo se pitanje: Ko će to da plati?

Odgovor se nalazio u „Deklaraciji iz Rija“, dokumentu koji je 1992. godine usvojilo 27 članica Odbora za zaštitu životne sredine Ujedinjenih nacija na čuvenom „Rio de Janeiro Earth Summit“, a koji je zapravo jedini logičan odgovor – onaj ko zagađuje mora i da plati. Kompanije koje ostvaruju profit korišćenjem prirodnih resursa, proizvodnjom i prodajom proizvoda koji nakon svog životnog ciklusa postaju otpad, uključujući i ambalažu u koju su upakovani, dužne su da plate troškove zaštite životne sredine, kao i troškove sakupljanja i ponovnog iskorišćenja tog otpada.

Tako je nastao „polluters pay principle“, ili princip ‒ zagađivač plaća, koji se od donošenja seta ekoloških zakona od 2009. godine primenjuje i u Srbiji.

Evropska unija je u skladu sa tim izradila čitav set mera koje imaju za cilj da ove troškove naplate kroz razne vidove ekološke takse, uključujući i naknadu za plasiranu ambalažu. U isto vreme, visoki standardi koje je Evropska komisija propisala industriji, uslovili su velike investicije u tretmane vode, vazduha, pa je industrijska proizvodnja u Evropi postala značajno skuplja nego u manje razvijenim zemljama Azije. A to se, naravno, odnosilo i na industriju reciklaže. Iz tog razloga Evropa, ali i Sjedinjene Američke Države, sa radošću su dočekale trgovce otpadom sa Dalekog istoka. Prerada otpada u Kini, Maleziji, Vijetnamu, bez obzira na dodatne troškove transporta sa kraja na kraj planete, postala je jeftinija nego njegovo zbrinjavanje na domaćem tlu.

Kina je brzo nakon uspeha „Devet zmajeva“ postala najpopularnija svetska destinacija za đubretarski turizam – skoro 56% svetskog plastičnog otpada, 60% američkog i 70% evropskog otpadnog papira i kartona je završavalo u ovoj zemlji do tog, mnogi bi rekli „kobnog“ sastanka u Ženevi.

Ono što je usledilo nakon njega, bilo je bolno suočavanje sa licemerjem „ekološki svesnih“ država razvijenog sveta. Kina više nije htela da dozvoli bogaćenje pojedinaca i interesnih grupa na uštrb zagađenja životne sredine i narušavanja zdravlja njenih građana – jeftin tretman u kineskim fabrikama bio je posledica niskog stepena zaštite. Sirovina za reciklažu iz Evrope i Amerike reciklirana je u ilegalnim postrojenjima za reciklažu, a sa njom i otpad za koji nije ni postojao zaseban tretman, pa je isti završavao u kineskim rekama, spaljivan na otvorenom, ili prosto odlagan na divlje deponije. Kinesko ministarstvo ekologije objavilo je da preko 200 miliona kubnih metara otpada pliva najdužom rekom u Kini, Jangce, jer se u njenoj delti i delti njene pritoke Biserne reke nalazi najveća industrijska zona na istočnoj obali i stotine industrijskih deponija u okviru nje.

ekologija

OTPAD SE VRAĆA KUĆI

Ekološke organizacije su objavile podatak da je reka Jangce „broj jedan“ zagađivač svetskih mora i okeana otpadnom plastikom, pa se tako plastični otpad vraćao u Evropu i SAD u formi mikroplastike u organizmu riba, koje se sa dalekih mora uvoze na zapadna tržišta radi ljudske ishrane.

Mnoge kineske fabrike za reciklažu su nakon zabrane kineskih vlasti svoju proizvodnju brže-bolje preselile u Maleziju i Vijetnam, ali nije prošlo mnogo vremena do trenutka kada su i druge zemlje Dalekog istoka objavile da više nemaju nameru da budu odlagališta otpada za bogate zemlje.
Filipini su u leto 2019. godine vratili u Kanadu tone smeća, koje je lažno označeno kao plastika za reciklažu i kao takvo uvezeno još 2013. i 2014. godine.

Malezija je poslala natrag u razvijene zemlje, uključujući Britaniju, Francusku i SAD, preko 4.000 tona otpada, a malezijska ministarka ekologije, Yeo Bee Yin, ovom prilikom je izjavila: „Nećemo dati ni novčića za troškove transporta ovog otpada. Kada neko nezakonito baci svoje smeće u vašu zemlju, nećete vi plaćati da se on pošalje natrag.“

(budikarakter.rs)

Share