MOŽE LI PSIHOTERAPIJA DA SAČUVA BRAK

Cinici su već konstatovali da je brak kao institucija bio na najvećoj proveri tokom vanrednog stanja zbog ograničenog kretanja. Može li bračna psihoterapija nešto da pomogne? Ona je u Srbiji tabu tema, a sama pomisao na nju bauk. Ljudi se obraćaju za stručnu pomoć uglavnom kada već bude kasno. Ili se desi razvod ili ljubav nepovratno umre, a brak preživljava kao formalnost. Zašto je važno da se sa ovog fenomena skine etiketa stida i otpora. O tome, ali i kako izgleda proces psihoterapije

LEONORA PAVLICA, klinički psiholog i konstruktivistički psihoterapeut, za KARAKTER

Piše Višnja Kovačević

Da li čekate da dobijete karijes i da vas zaboli zub da biste posetili stomatologa? Tada vam uglavnom ne ostanu poželjne alternative, zub mora da se vadi ili ako mu i ima spasa – intervencija je duga i bolna. Civilizovano je delovati preventivno, otići na kontrolu, informisati se šta treba, a šta ne, kako se karijes ne bi pojavio. Zar naše mentalno zdravlje i partnerski odnos ne zaslužuju ovaj „napor“?

Ono što se, međutim, može zaključiti golim okom jeste da ljudi najčešće dolaze na psihoterapiju onda kada su problemi došli do tačke neizdrživosti, partneri su se već prilično udaljili i svako ponaosob zapao u svoju rigidnu percepciju onog drugog. Bilo bi mnogo lakše kada bi se javili ranije, dok su razlike još plitke, a ne nepremostive. Idealno bi bilo da ljudi dolaze i preventivno.

Parovi se uglavnom javljaju u trenutku kada zajedno zaključe da više ne funkcionišu dobro. Prvo krenu zaobilaznim tokom o temama koje nisu naročito intimne. To su najčešće vrlo konkretne stvari – ko šta i koliko radi u domaćinstvu, ko koliko doprinosi, ko je koliko odgovoran. Dolaze osujećeni i osuđivački nastrojeni. Emocije i strasti, odnosno izostanak istih, dolaze na red tek kasnije, kada su partneri spremni da ih dovedu u pitanje. Među čestim povodima su i ljubomora i nedovoljna sloboda u odnosu.

TERAPEUT NIJE SUDIJA

Pre nego što se uključe u program za pomoć važno je da parovi znaju da on ne garantuje zbližavanje. Nekada tokom procesa, oni dublje upoznaju jedno drugo i sami zaključe da je poželjnije da se raziđu. Dakle, uloga terapeuta nije da miri ljude, niti da bude sudija i staje na nečiju stranu, već da pruži jednu neutralnu perspektivu u kojoj će partneri moći objektivnije da se sagledaju. Važno je shvatiti da će oboje u tom procesu imati svoje odgovornosti i da su tu dobrovoljno. Time su prihvatili da budu dovoljno otvoreni i motivisani. Stvari se neće razvijati same od sebe, neophodan je svestan napor oboje. Cilj nije da se pošto-poto sačuva sopstvena tačka gledišta, već da se dovedu u pitanje vlastita uverenja, ponašanja i emocionalna reagovanja.

Partneri moraju dobro da upoznaju sebe, svoje nesvesne postupke, nekontrolisane emocije, kao i pogrešna uverenja da bi uopšte mogli nešto da promene

U partnerskoj terapiji pažnja se podjednako posvećuje paru koliko i individuama. Svakako da partneri moraju dobro da upoznaju sebe, svoje nesvesne postupke, nekontrolisane emocije, kao i pogrešna uverenja da bi uopšte mogli nešto da promene. Tokom rada oni postaju svesniji svoje uloge u odnosu, posledica koje ona sa sobom nosi, kao i razloga zašto uporno ostaju u njoj iako se u praksi ne pokazuje kao najbolja alternativa. Vreme se posvećuje i istraživanju bazičnih potreba partnera, kao i razvoju strategija putem kojih se one mogu najefikasnije zadovoljiti.

LAKOĆA ODNOSA

Partnerske terapije sprovodim po programu britanskih terapeuta Pitera Kaminsa i Dine Pekale. Svaki ciklus se sastoji od pet viđanja, s tim da se tokom prva dva viđamo svi zajedno, zatim u naredne dve nedelje partneri dolaze svako ponaosob, i poslednji, peti susret je opet zajednički. Na prvom se upoznajemo i počinjemo sa definisanjem ciljeva; ako ih je više, uočavamo koji su prioritet i pokušavamo da osmislimo dovoljno bitan, realističan i izvodljiv za jedan ciklus. Po završetku, partneri konstatuju da li je postavljeni cilj ostvaren ili treba nastaviti sa njegovom realizacijom, kao i da li treba nastaviti sa rešavanjem daljih problema.

Misija je uspela kada oboje zaključe da je većina ciljeva realizovana i kada subjektivno osećaju da se odnos promenio u pravcu većeg zadovoljstva

Krajnje je individualno na koliko će se ciklusa zadržati partneri. Nekada je to samo jedan, a nekada su u pitanju desetine. Misija je uspela kada oboje zaključe da je većina ciljeva realizovana i kada subjektivno osećaju da se odnos promenio u pravcu većeg zadovoljstva. U svemu je bitna i procena terapeuta o tome šta su do sada postigli, ali ona nije i presudna. Nesmetan život, udobnost u sopstvenoj koži i lakoća odnosa su ključni parametri. Ponešto ostane i za „domaći“, što je u redu, jer na odnosu treba večno raditi.

KORONA-KRIZA

Terapeutima koji se bave intervencijama u kriznim situacijama poznato je da je kriza uvek i rizik i šansa. To znači da ma koliko da su objektivne okolnosti teške i zamršene, ljudi iz njih mogu „izvući“ najbolje ili potpuno potonuti. Tako je bilo i sa ovom našom korona-krizom. Ona je tokom vanrednog stanja mogla na dva načina da utiče na život supružnika: neke je zbližila i ojačala kao nikada do sada, a drugima je bila prilika da shvate kako nikako ne mogu da funkcionišu zajedno. Za prve, kriza je bila gotovo terapeutska, imala je lekovit uticaj na njihov odnos, osnažila ih je, navela da otkriju koliko su zajedno jači, koliko imaju poverenja jedno u drugo, koliko su spremni da prave kompromise i slično. Međutim, za druge, ona je bila zgodna platforma za utemeljenje svih ranijih sumnji, ona je  pojačala nepoverenje, istakla različitosti, demonstrirala suprotne sisteme vrednosti supružnika. Nažalost, mnogi brakovi danas opstaju upravo zbog toga što nas zahtevi savremenog života drže na distanci – svi su zauzeti svojim karijerama, previše su van kuće pod parolom brige i odgovornosti za članove svoje porodice, pohađaju različite sportsko-rekreativne programe da ne bi zapostavili zdravlje. Ukratko, supružnici se slabo viđaju. Neki zbog toga iskreno pate, dok drugima na paradoksalan način to odgovara – time potiskuju činjenicu da u braku mnogo toga ne štima. Za one koji to osveste u ovom kriznom periodu, a voljni su da održe i poboljšaju svoj partnerski odnos, bračna terapija bila je optimalno rešenje. I bojim se da je ova vrsta delatnosti bila veoma tražena, ali ne i lako dostupna. Kriza će zasigurno ostaviti i ekonomske posledice, pa će broj onih koji mogu da je priušte biti mnogo manji od broja onih kojima je preko potrebna.

Share