DUBRAVKA MARKOVIĆ ZA KARAKTER: ODAVNO NISAM MALA DUCA

U Jugoslaviji osamdesetih ona je bila ortak, uzor, sestra, omiljena mladima čak i kada je nisu lično poznavali. Oduvek neposrednu i otvorenu za priču, punu energije i ideja, jednostavnu i prirodnu, doživljavali smo je kao blisku.

DUBRAVKA DUCA MARKOVIĆ se za KARAKTER osvrnula na vreme odrastanja, ali i na vreme sadašnje, muziku, televiziju, na svoju i nove generacije

Piše Željka Zebić

Vas smatraju simbolom jednog vremena na prostoru bivše Jugoslavije, koliko Vam je ta titula otežavala ili olakšavala sve ono što ste kasnije radili?

Sasvim sigurno mi je otežavala. Naravno, nisam bila svesna svega toga jer je ceo taj moj novotalasni rokerski angažman poticao iz mene, onoga što sam volela, čime sam se bavila, ljudi sa kojima sam se družila. Okružena svima njima nisam primećivala da je mnogim drugim ljudima to bitno, veliko i važno. To sam shvatila mnogo, mnogo kasnije. Sve to me obeležilo.

Shvatila sam da je to što sam u jednom trenutku mislila da muzikom možeš da menjaš svet ozbiljna utopija

U očima onih koji su me gledali zauvek sam ostala deo osamdesetih, „Hita meseca“, i sve to me jeste na neki način sprečavalo da radim možda neke druge stvari. Ne mogu da kažem da mi je žao, mislim da je to vreme bilo toliko posebno i drugačije i toliko važno za mnoge ljude da mi je drago da sam deo tog vremena.

I sada kada sam realno na kraju svoje karijere još uvek ne mogu da se oslobodim etikete „mala Duca“. Odavno to nisam, ali ljudi su me spakovali u tu fiokicu i to je ostalo da me prati.

dubravka marković

Vi ste pre toga radili na radiju…

Radila sam sve i svašta, i u dečjem i programu „Nedeljom popodne“.  Recimo, u ondašnjoj Jugoslaviji sam radila najveći mogući evropski TV projekat „Igre bez granica“, ali po tome me niko ne pamti. Kasnije sam se bavila i dokumentarnim televizijskim formatima, a onda se na kraju vratila radiju koji je moja prva ljubav i daje mi neku veću slobodu.

Međutim, mene i dalje pamte po „Hitu meseca“ i muzici. Kad te jednom tako obeleže i kada to ima takav uspeh i efekat, mislim da je nemoguće da ga ponoviš u nečemu drugom.

Da li je bilo trenutaka kada ste pomislili da bi bilo bolje da ste se posvetili nečemu drugom?

Nisam imala tu mogućnost izbora, rođena sam u medijima i odrastala u njima, i posle sam prirodno u njima ostala (otac Aleksandar bio je čuveni novinar, majka Ljiljana spikerka u Televiziji Beograd, prim.aut.). Nikad nisam razmišljala o tome da je trebalo da ostvarim san svog oca i postanem advokat. Mislim da se ne bih snašla ni pod razno.

Godinama radite kao novinar i voditelj na Prvom programu Radio Beograda. Kako Vam izgleda trenutna medijska situacija, ima li ih previše, posebno na internet? Možemo li verovati svemu šta se piše i govori?

To je nažalost karakteristika medija svugde u svetu. Beskrajne količine TV kanala, sedneš ispred televizora, menjaš ih i ništa te ne privuče. Potpuno su se izgubili kriterijumi, televizija je nekada bila vrlo skupa stvar, i u njoj nije mogao svako da radi.

Sa razvojem tehnologije televizija više nije tako skupa. Svako može i da postavlja razne snimke na internet kako i koliko hoće. U tom mnoštvu se izgubila bilo kakva selekcija. Sad smo u situaciji da mi sami treba da procenimo šta jeste a šta nije, što je gotovo nemoguće. Ja sam u fazi da mislim da me lažu i za vremensku prognozu.

Kakav je Beograd ostao u Vašim sećanjima?

Moje najranije uspomene su vezane za šezdesete, kada idem nizbrdo tadašnjom ulicom 7. jula, danas Kralja Petra, i ne vidim se od snega. Tih godina ovo je bio grad u kome nema mnogo automobila. Pamtim automobile u Knez Mihailovoj, ali samo do 9 ujutru. Ta ulica odamdesetih još uvek nije bila kao danas, tako da je krajem te decenije pravi šok bilo popločavanje Knez Mihailove. To se nikome nije dopalo, jer je jednostavno bila promena. Mi smo uvek bili skloni tome da ne volimo promene.

Danas je Beograd ogroman grad u kome u toj istoj Knez Mihailovoj ulici više nisu moje komšije i ljudi s kojima sam ja odrastala, ali je onima koji u njega dolaze verovatno lep i interesantan.

Koliko smo mi negde izgubili jedni druge, koliko smo tada bili možda više povezani?

Nova tehnologija nas je otuđila. Koliko god bila korisna, da čovek može ako ne zna kako se kuva pasulj da pogleda to na internetu, s druge strane nas je pretvorila u ljude koji ne znaju da komuniciraju jedni sa drugima osim preko poruka i telefona. Ja sam neko ko ne voli te promene, ko nije pobornik novih tehnologija, mada ih koristim.

Nova tehnologija nas je otuđila. Koliko god bila korisna

Takvo je vreme, 21. vek je sobom doneo nešto što niko nije očekivao a to je čini mi se jedno veliko otuđenje. Ranije nisi morao ni sam kim da se dogovaraš, znao si gde i u koje doba treba da istrčiš i da će se tu svi okupiti. Danas razmene 50 poruka da bi se sreli i – nastavili da šalju poruke. Promenili smo se i mi i okruženje, ali mislim da je to neminovno.

Da li ste ostali u kontaktu sa ljudima sa kojima ste odrastali, nekako važi da su prijateljstva iz tog životnog perioda našim generacijama trajna?

Neki su otišli, neki ostali ovde, ja se kao nešto trudim da sa nekolicinom održavam kontinuirani kontakt i da to ne menjam. Naravno, pojavljuju se i novi ljudi koji dođu i prođu, ali ta neka prijateljstva koja stekneš u najranijem detinjstvu i tokom školovanja ti ostaju za čitav život.

Mogu oni da odu na 10, 20 godina, pa da se vrate, mogu da se presele u drugi deo grada pa da ih ne viđaš, ali kada ih opet vidiš prosto se to nešto prepozna. To s kim si skakao preko lastiša, preko koga više niko ne skače, to je nešto što ostaje.

Odrasla sam na Kosančićevom vencu, svojevremeno pravila velike žurke, o kojima se tih godina pričalo. Ono što mi je interesantno je što me moj sin Kos koji ima 26 godina ubeđuje da su njegove žurke u toj istoj kući najbolje i za pamćenje. Nove generacije imaju neke svoje žurke, druženja, baskete u kraju, i verovatno će i njemu društvo iz tog kraja ostati za ceo život.

Odrasla sam na Kosančićevom vencu, svojevremeno pravila velike žurke, o kojima se tih godina pričalo. Interesantno je što me moj sin Kos koji ima 26 godina ubeđuje da su njegove žurke u toj istoj kući najbolje i za pamćenje

Koliko su se Vaši prijatelji proteklih decenija promenili?

Oni sa kojima sam u kontaktu se nisu promenili, osim što su, normalno, ostarili. Niko od njih nije menjao svoj odnos prema meni niti ja prema njima. Ali su svi su odustali od onog za šta smo se borili u mladosti, i ja sam odustala.

Shvatila sam da je to što sam u jednom trenutku mislila da muzikom možeš da menjaš svet ozbiljna utopija, i onda sam zbog toga digla ruke i prilagodila se onome što se dešava, ušla sam u novi svet, svet kučkara, i to je kao moja velika promena u životu.

I dok nas dve razgovaramo, svojim neodoljivim okicama nas posmatra mali crni mops, devetomesečna Leia.

Imala sam i ranije psa, Reks je živeo 17 godina. Ali ovo sada je za mene potpuno novo iskustvo. Uz psa shvatiš da postoji neki život koji je van svega onoga što čitaš u novinama ili gledaš na televiziji. Sve podseća na godine mog odrastanja. Ljudi koji imaju pse svi o svima sve znaju, svi mogu u svemu da ti pomognu. Potpuno je neverovatna ta neraskidiva veza koja se stvara među ljudima koji imaju životinjice.

Ja sam u jednom periodu svog života, više od šest meseci, živela u Budimpešti, baš kada je Mađarska ušla u Evropsku uniju. I tamo su tada svi imali kučiće. Mislim da se to sad polako dešava u Beogradu.

Osim u šetnji sa Leiom, kako još provodiš slobodno vreme?

Imam nekoliko drugarica iz studentskog perioda sa kojima jednom nedeljno idem u bioskop, gledamo najčešće holivudske hitove, i to ne propuštamo. Kada su knjige u pitanju, u poslednje vreme sam fascinirana Bilom Brajsonom koji piše potpuno otkačene putopise i zavitlava sve, i Evropu i Britance i Amerikance.

Fascinirana sam Bilom Brajsonom koji piše potpuno otkačene putopise i zavitlava sve, i Evropu i Britance i Amerikance

I dalje slušam isključivo muziku koju sam slušala nekada, ne uključujem se mnogo u savremene trendove, jednostavno ih ne pratim.

Svojevremeno sam skijala, osvajala medalje na novinarskim prvenstvima. Ali sve je to bilo u nekom ranijem životu. Mislim da čovek treba da pronalazi sebe u zavisnosti od doba u kome jeste, da onda tu negde smesti sebe i svoje potencijale.

Osamdesetih sam vozila bicikl po Beogradu, ali sad se ne bih usudila, suviše su divlji ovi današnji vozači, suviše netolerantni i previše je gust saobraćaj.

Prošlu godinu na neki način je obeležio film „Nebeska tema“ scenariste i reditelja Mladena Matičevića. Ovaj dokumentarni film o Vladi Divljanu, takođe simbolu jednog vremena, ali i Vašem prijatelju s kojim ste odrastali, izazvao je ogromno interesovanje publike na prostoru cele ex YU. I Vi ste bili jedna od sagovornica u filmu.

Neki su posle projekcije plakali, čak i klinci rođeni znatno nakon osamdesetih. Ali, svi su duboko emotivno doživeli film. Šta mislite, koliko je dobro u formi filma ili na bilo koji drugi način čuvati sećanje na one koji su jedno vreme učinili lepšim i posebnim, kao što je Vlada?

Meni je drago što je toliko ljudi videlo film i što ih je dodirnula emocija svega toga. A to je opet vreme koje je neprepričljivo. Sastojalo se iz niza događaja i situacija koje da sad sedne nas nekoliko koji smo bili zajedno na istom mestu istovremeno, svako bi ispričao drugu priču, svako ima drugačija sećanja. Ono što je ostalo je njegova muzika koja će verovatno još dugo trajati.

Vlada je stvarno bio poseban, drugačiji, istovremeno i fin i nevaljao

Vlada je stvarno bio poseban, drugačiji, istovremeno i fin i nevaljao. Stvarno smatram privilegijom što sam bila deo čitave te priče i što sam se s njim družila. Teško je kad takvi ljudi prerano odu, i onda je dobro što je to zabeleženo na filmu. Ono što je recimo Mladenu bio veliki problem, a to je opet karakteristika naših generacija, je što gotovo niko od nas nema fotografije iz tih godina. Minimalna je količina video materijala iz tog vremena koja uopšte postoji.

I to je ta razlika između nas i novih generacija. Oni sad beleže svaki trenutak svog života. Jednostavno, u tom periodu nikome nije bilo važno da se slika. Naravno, bilo je foto aparata ali niko nije tome pridavao važnosti. Ja prva nemam fotografije. Drugačije smo se družili, druge stvari su nam bile važnije.

Share