JOVANA SHELMERDINE ZA KARAKTER: “CIPELE UMETNIKA” SU SAMO ZA HRABRE

Ona je akademska slikarka, članica ULUPUDS-a i jedna od najvećih umetnica sa juga naše zemlje. Sa Jovanom Shelmerdine (Šelmerdin), koju u rodnom Leskovcu i nekim umetničkim krugovima, doduše, više znaju po devojačkom prezimenu Mitić, nastavljamo seriju razgovora sa uspešnim ljudima iz unutrašnjosti Srbije

JOVANA SHELMERDINE govori za KARAKTER

Izlagala na oko 200 grupnih izložbi u zemlji i u svetu, laureat 17 puta

Diplomirala je na Slikarskom odseku Fakulteta umetnosti u Nišu, a još kao akademac dobila je prvu nagradu na Internacionalnoj izložbi Univerzitetskog centra u Novom Pazaru, na kojoj su učestvovali studenti sa trinaest akademija i fakulteta umetnosti sa Balkana. Zatim su se ređala najznačajnija domaća priznanja, kao recimo tri puta nagrade na tradicionalnom Oktobarskom salonu u Leskovcu, potom u Majdanpeku, Beogradu…, ali i u Velikoj Britaniji – jedna u Londonu, a druga u Liverpulu – te u Njujorku, Rumuniji, Mostaru, Mađarskoj… Ukupno 17 puta je bila laureat na međunarodnim grupnim izložbama u Srbiji i svetu. 

Jovana Shelmerdine (Šelmerdin) je član ULUPUDS-a od 2014, a do sada je izlagala na oko 200 grupnih izložbi i to u SAD-u, Velikoj Britaniji, Irskoj, Švajcarskoj, Italiji, Sloveniji, Mađarskoj, Hrvatskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Srbiji. Učestvovala je na gotovo svim značajnim izložbama kod nas i u regionu, kao i bijenalima grafika i crteža. Poslednja je A moment of Silence, naravno, online izložba zbog pandemije, u Londonu u organizaciji The Arts Project. Povod su nemili događaji u Americi, a organizatori su pozvali umetnike iz celog sveta da daju svoj odgovor u borbi protiv rasizma. 

“Baviti se umetnošću u svetu u kakvom živimo danas je veliki izazov, pogotovu za mlade koji tek istražuju i spoznaju život. Sva mlada bića koja se osmele da obuju `cipele umetnika` ili samo slikara – su hrabri ljudi. Moraju, međutim, da budu spremni da će te iste cipele dosta pohabati tokom puta, a možda biti i u situaciji da koračaju bosi”, konstatuje Jovana u razgovoru za Karakter. 

Gledajući sebe pre 20 godina i svoje prve korake u umetničkoj školi, a kasnije i na Fakultetu umetnosti, seća se da je u tom periodu zapravo bila najupornija, vrlo marljiva.

“Meni je život značio umetnost, crtanje. Sve oko sebe, prirodu, svakodnevne situacije, dešavanja i ljude – pretočila bih u crteže i tako vodila svoj `dnevnik`. Sa godinama shvatiš da stvari stoje malo drugačije, ali profesionalno iskustvo, i opet to životno, ne može se steći na drugačiji način”. 

Imala je, kaže, sreću da joj je grafiku predavao čuveni prof dr. Franc Curk, vrhunski grafičar i odličan pedagog, koji je tačno znao kako da usmeri svakog studenta ponaosob. 

“Od njega sam naučila da grafičari – iako imaju verovatno prljaviji posao od slikara i boje koje se teško peru – moraju biti vrlo pedantni i precizni, pored ideje i sluha za istančanost detalja koji na kraju daju lični pečat grafici”. 

Upitana kako bi okarakterisala njeno slikarstvo, Jovana konstatuje da je ono “intimno”, te da se u njemu vraća arhetipu, najdubljem delu čovekovog bića. 

jovana-shelmerdine-1

“To je težnja usmerena prema ponovnom otkriću znanja. Deo istorije se uvek nalazi u nama… stvaranje prvih simbola, težnja magičnom. To je ono spuštanje u dubinu čovekovog bića, prošlosti, kolektivno nesvesnom… Ovakav pristup poetici vizuelnog iskaza podrazumeva put iz laguma sopstvene duše prema belini platna”.

A na opasku šta ona radi kao umetnik, naša sagovrnica ističe da uništava i istražuje oblik, te da se bavi apstraktnom umetnošću koja se oslanja na tradicionalnost. 

“Kod mene, ipak, nema potpune izolacije od spoljašnjeg sveta, već se uvek javlja neka asocijacija i dodir sa tim svetom. Na nekim slikama je to manje očigledno, a na nekim je očita povezanost sa realnim. Iako stvaram novi svet, on je ipak, na neki način, inspirisan ovim postojećim. Danas ne možemo poreknuti svet u kome živimo…”

Pored slikarstva i tehnike akril na platnu i kartonu, kolaž joj je podjednako blizak i inspirativan za rad, međutim, kod njega se često javlja i figuracija u smislu ljudi i (ne)realnih dešavanja, te se u tom kontekstu njeno slikarstvo može razlikovati od ove tehnike. 

Moj duh je malo više nestašniji u istraživačkom smislu, ali nikada ne idem na kartu dopadljivosti i koketiranja, čak ni kod galerista

“U poslednjih nekoliko godina se zapravo više bavim kolažom nego slikarstvom. Ja sam tip, koji iako ima određeni rukopis prepoznatljivosti, voli da istražuje i stalno predstavlja nešto ‘novo’. Ne bih mogla stalno da slikam pejsaže ili samo jednu vrstu apstrakcije koja bi se menjala samo u gami, svetlinama, veličini platna. Moj duh je malo više nestašniji u tom nekom istraživačkom smislu, ko zna možda se nekim kritičarima to ne dopada, ali ja nikada ne idem na kartu dopadljivosti i koketiranja, čak ni kod galerista”. 

Kada je već pomenula galeriste, primećuje, da ni u ostalim delovima Evrope nije drugačija situacija nego kod nas što se tiče “osvajanja” tržišta. 

“Živela sam u Mančesteru, i mogu reći da ni umetnici u Engleskoj ne žive samo od umetnosti. Postoji minoran broj izuzetaka, ali većina njih, a sada ne pričam tek o prosečnima, ima pored slikanja i drugi, ‘običan’ posao kako bi pokrili troškove života, jer kao i kod nas, slike se, nažalost, ne prodaju često”. 

“…u savremenoj umetnosti mogu se, prema prirodi energije koja pokreće njen stvaralački mehanizam, uočiti dva osnovna toka. Jedan, čiji su zagovornici nosioci pobune protiv trajanjem i dugim korišćenjem potrošenih kategorija lepog, skladnog i dobrog, koje oni u svojoj buntovničkoj praksi jednače sa ružnim, neskladnim i rđavim. I drugi, čiji tvorci oslonjeni na tradicionalne i praksom iskušane vrednosti, ma koliko da su trošene i trošne, neguju umetnost koja nije izgubila strasnu želju da spozna mistične tajne prevođenja duha u materiju. Među ove druge stvaralačke ličnosti, najčešće nosioce redukovanog likovnog izraza koji je prožet duhom transcedentalnog, u tekućoj srpskoj umetnosti minule decenije nalazi se mlađana Jovana Mitić. Ona se kao slikar i grafičar služi klasičnim izražajnim sredstvima, čiju suštinu prepoznajemo kao nadgradnju onih rezultata što su ih u srpskom likovnom stvaralaštvu utemeljili majstori pikturalno odnegovane slikane površine, ali i neprevaziđeni likovni pedagozi, kakvi su bili Ljubica Cuca Sokić i Nedeljko Gvozdenović…”

Nikola Kusovac, istoričar umetnosti i likovni kritičar

Share