NATALIJA CAJIĆ ZA KARAKTER: DO VELIKIH PRIČA SE PUTUJE SRCEM

Uvek mi je bila želja da ne živim samo na jednoj adresi, govorila sam da ću živeti tamo gde me ljudi vole i gde žive pesme, pa mi je tako nekako sada kuća i ostala na putu, između tri grada

NATALIJA CAJIĆ govori za KARAKTER

Piše Željka Zebić

Retki su ljudi koji žive ono što rade 24 časa dnevno, sanjaju neobične snove, ali ih i ostvaruju. Oni prelaze duge staze koje ne vidimo, pa nam njihovi uspesi deluju jednostavno i obično.

Natalija Cajić to najbolje zna, jer je to njena životna priča. U koju je krenula u ranom detinjstvu, posvećujući se učenju i radu, osluškujući muziku, koja je ostavila tako dubok, zlatni trag, da je i danas smatraju dragocenom.

Od učenice Karlovačke gimnazije preko studentkinje Filozofskog fakulteta do žene koja je u „Jugoton Croatia Records“, kao predstavnik za Srbiju, zadužena i za odnose s javnošću, predano radi na očuvanju muzičke tradicije, negovanju vrednosti i promovisanju popularnih ličnosti i njihovih dela, Natalija je postala primer mlade, staložene, uspešne žene uvek s blagim osmehom na licu i raspoložene da svakome izađe u susret.

Oduvek je bila zaljubljena u književnost i pisanje, pa je prema tome i gradila svoj životni put.

„Vrlo rano sam zavolela knjige, mnogo sam čitala i volela da pišem. Ali sam volela i ruski jezik, posebno da recitujem na ruskom. Zatim, i Sremski Karlovci su me privlačili i podsećali na čaroban gradić kao iz neke priče”.

Seća se profesorke ruskog jezika Eleonore Stojanović, dešavalo se, kaže, da počne čas nekom neobaveznom životnom temom, pričama o ruskim piscima, pa i da dočekamo zvono a da nismo vreme posvetili gradivu. 

“Kasnije sam shvatila koliko je ona bila mudra žena. Kada smo završavali školovanje rekla nam je da nešto ruskog jezika jesmo a nešto nismo naučili, ako ga budemo koristili znaćemo ga bolje, ako ne budemo – zaboravićemo ga, ali ćemo naše priče o životu pamtiti zauvek. Tako se i dogodilo. Često i ja to primenjujem, ma čime da se bavimo važno je da razgovaramo, razmenjujemo misli i ideje, kada završimo posao, sećamo se više svega ostalog i to nas raduje.“

Kako je oduvek želela da se bavi i novinarstvom, posle završenih studija ta joj se želja i ostvarila – zaposlila se u informativnom programu RTV Vojvodine. Svoj dar da u svemu pronađe dobrotu i lepotu i u prvi plan izvuče ono pored čega mnogi prolaze, ne primećuju ili podrazumevaju, utkala je u svoje reportaže.

„Namerno sam tako radila. Naravno da mogu realno da sagledam svet, ali zar nije bolje u njemu potražiti boje? Bio je to neki moj bunt, a ne moja preosetljivost ili neumeće da budem stroga, da pričam grubo, i to je nešto sa čim sam se dugo borila. Ti prilozi su bili koloritni zato što sam ja upravo htela da budu takvi a ne što sam slučajno tako uradila.

Tada smo imali novinarsku školu BBC-ja koju su nam držala dvojica njihovih novinara Rik Tomson i Roj Sači. Njih dvojica su voleli da ja radim prognozu vremena, objašnjavajući da je na njihovoj televiziji to najvažniji deo programa. I ja sam je radila drugačije u nameri da pokažem da su i druge stvari važne, i kakvo će vreme biti, i neki tek procvetali cvet, kišobran koji bih vrtela u ruci. Mislim da je to i moj stav u životu, ali i želja da time nekom ulepšaš trenutak, dan, život.“

Da li je reč o sudbini ili onome da kad nešto mnogo želiš to ti se i ostvari, tek, njoj je i kao devojčici „Jugoton“ bio važan i poseban deo života.

„Jeste, neprekidno sam o tome razmišljala, ali sam shvatila da sa njima nemam nikakvu poveznicu. Volela sam umetnike sa kojima su radili, pesme i muziku koju su objavljivali, sve me to mnogo privlačio, ali nisam znala zašto. Ne znam ko je od koga o meni čuo lepe reči i preporuke, dogodilo se naizgled odjednom, pozvali su me i postala sam deo njihovog tima.

Tako se u životu neke kockice u trenu slože, neki putevi nastave, a ti ne znaš ni kako ni zašto. Kad shvatiš da si od života dobio skoro sve, ali, naravno, uvek treba tražiti nešto novo, težiti ka nekim većim pričama.“

Danas je istovremeno na tri adrese, u Novom Sadu, Beogradu i Zagrebu, gde je središte velike diskografske kuće.

„Meni je uvek bila želja da ne živim samo na jednoj adresi, govorila sam da ću živeti tamo gde me ljudi vole i gde žive pesme, pa mi je tako nekako sada kuća i ostala na putu, između tri grada.

Osećam se zaista dobro i prijatno u svemu ovome. Ovde u Beogradu radimo Ljilja (Filipović), Tijana (Jeremić) i ja, odlično se pratimo, podržavamo, živimo ovu našu priču 24 časa na dan. Imamo ogromnu prijateljsku i kolegijalnu energiju iz Zagreba, u svakoj sekundi kada je to potrebno oni su tu za nas. Naravno, da se sve to odvija pod ‘dirigentskom palicom’ čoveka koji sve to podržava, direktora Želimira Babogredca. Volela bih kada bi se svi ljudi bar malo ugledali na naš tim, da shvate koliko je divno biti dobronameran.“

Volim da radim sa ljudima čije su duše pune boja, sa onima koji ostavljaju tragove, koji će postojati i kada više ne bude bilo ni njih ni nas

Često je imala ideje koje su mnogima delovale kao nemoguće, ali uspela je sve da ih ostvari. 

„Da, imala sam poduhvate koji su dok su bili samo ideja zaista izgledali neostvarivo. Desi se da mi ljudi kažu da se manem te zamisli ili bar ne ulažem u nju celu sebe. A ja sam sigurna da šta god da radiš ako ne uložiš i ne daš makar deo srca tom nečem, to ne može biti urađeno na pravi način i ne može ostaviti veliki trag. I stvarno su se realizovale neke moje velike zamisli. Nisu se ticale mene lično već života i karijera drugih ljudi, to znači da je moja odgovornost bila velika. Volim da radim sa ljudima čije su duše pune boja, onima koji ostavljaju tragove, koji će postojati i kada više ne bude bilo ni njih ni nas.“

Postoji li nešto što je želela a nije uradila do sada? 

„Mislim da apsolutno nisam iskoristila svoj talenat za pisanje, i to mi je jako žao, jer to je nešto što možda najbolje znam da radim. Volela bih više da pišem, jer mislim da bih kroz to mogla neke svoje poruke i misli za koje verujem da su dobre i kvalitetne, da prenesem drugima i sebi. Da napišem knjigu kao što je Mali princ, kratka i puna mudrih i poučnih poruka. Ali tempo života je takav da se stalno pojavljuje nešto bitnije.“

Postoje ljudi koji su svesni, a to valjda učimo kroz život, da se neke situacije u životu jednostavno moraju prevazići

Tokom proleća je, nažalost, kao i većina ljudi morala da uspori i promeni ritam. Ali, Natalija je pandemiju prihvatila sa mirom koji nosi u sebi i prenosi na sve oko nje.

„Postoje ljudi koji su svesni, a to valjda učimo kroz život, da se neke situacije u životu jednostavno moraju prevazići. Ovog proleća nam je svima bilo teško, imali smo priliku da ostanemo sami sa sobom, razmislimo o stvarima koje smo uradili ali i o budućim potezima, da vidimo da li je naš život bio kakav smo želeli, da se preispitamo. To su oni momenti kada čovek priča sam sa sobom, lično to volim i ljudima savetujem da to često rade, naglas, jer tada sebi kažeš neke stvari koje možda nosiš u sebi a nisi se suočio sa tim.“

Njoj nije dosadno ni tokom gotovo svakodnevnih, višesatnih putovanja, bez kojih posao kojim se bavi ne bi mogao da bude obavljen onako kako je zamislila i bez rezultata koji je ispunjavaju i čine srećnijom, jer radost uvek nosi u sebi.

„I kada putujem, volim da se zabavim sa svojim mislima. Bitno je zbog svih okolnosti koje nam se dešavaju uvek mirno sagledati situaciju, preneti taj neki mir na ljude. Važan je zbog nas samih, jer život ne daje nama svima sve. Kada imaš te neke, kako volim da kažem, šarene misli i kada su te misli čiste, kada si svoj život gradio tako da on zaista bude svetao, onda ti vreme mirno prolazi i na neki način mirno stariš. Mislim da je najveći uspeh ostariti lep iznutra, miran, svestan da si za sobom ostavio neki trag, da si dao najviše što si mogao, i da je sve bilo vredno.

Ne volim kukanja, posebno zbog onoga što se nije desilo. Svi smo mi taoci i tužnih i lepih priča, svi smo mi zarobljeni u nekim svojim sećanjima, odrastanjima, svi smo mi u nekim svojim tminama i treba da radimo na tome da prelaze u svetlost.“

Osvrnula se, naravno, i na to šta joj najviše nedostaje ove 2020. a da se do sada podrazumevalo.

„Nedostaju mi susreti sa ljudima. Velika mi je želja da se svi mi koji se družimo više ujedinimo u idejama, da vratimo onaj elan koji su imale generacije pre nas, da ponovo možemo da se okupimo, da pričamo i planiramo šta ćemo zajedno da stvaramo. Jer, verujem da ljudi kada su zajedno mogu da urade toliko toga.

Kako sam s ljudima uvek imala specifičan odnos, najviše mi nedostaje što kada ih sretnem ne mogu da im priđem kao ranije, da se zagrlimo i poljubimo.Jedva čekam da to ponovo bude moguće i bezbedno.“

Share