UNUTRAŠNJI KARAKTER: Milijana Radovanović, slikarka i direktorka biblioteke u Vrbasu

Ona je akademska slikarka i diplomirana bibliotekarka. Direktorka Narodne biblioteke “Danilo Kiš” u Vrbasu.

Sa Milijanom Radovanović nastavljamo seriju razgovora sa ljudima iz unutrašnjosti Srbije koji zaslužuju veću medijsku pažnju.

milijana radovanović

Kako izgleda dan direktorke biblioteke u Vrbasu?

Vreme ne postoji, izmislili su ga đavoli da bi nas lakše kontrolisali. Svakog dana je “multitasking” na delu – telefon, mejlovi, razgovori uživo. Trknem do kuće da nešto skuvam, u međuvremenu telefon opet zvoni i pomislim da je važno, pa se javim. Na stolu u kancelariji, rasut pribor i likovni predlošci za koje ću jednog dana imati vremena i mira da ih razradim kao gotove slike. Često imam obaveze i posle podne, nešto se dešava u kulturnom životu grada. Ili je neka akcija humanitarnog karaktera. Od ovog mnogozvučja, u poslednje vreme pobegnem učeći novi jezik. U tih sat i po, tri puta nedeljno, nisam tu, ostalo vreme sam dostupna za biblioteku, zaposlene, ćerku.

Mislite li da bi bilo drugačije, lakše, uzbudljivije biti na istoj poziciji u velikom gradu?

Radila bih isto taj posao, ili bilo koji drugi, bilo gde. Dati sve od sebe – tako sam naučena. “Crnogorsko vaspitanje” starijeg ženskog deteta je: nikada ništa nije dovoljno dobro, lepo, pametno. I ne mislim da je bilo gde mnogo drugačije, možda bi samo plata bila bolja. Kod mene ne postoji ništa nezarađeno, diploma, jedna, druga, kuća, posao, izložbe, sve je teklo uz odricanja.

Ko danas čita knjige, a ko posećuje izložbe u Vrbasu?

Najviše čitaju deca i penzioneri, zatim mame. Muški deo populacije naginje ka istoriji i politici. Gledamo da sa 128.000 knjiga pokrijemo sve njihove potrebe, redovno organizujemo promocije, ponosimo se naučnom čitaonicom, izdavačkom delatnošću i decenijskim životom časopisa “Trag”. Naši saradnici i gosti postaju naši prijatelji i ambasadori ovog grada. Biblioteka je narodna, a ne lična prćija. Vrbas ima i jaku likovnu tradiciju i publiku zbog Jugoslovenske palete mladih, koja se u okviru Festivala poezije mladih održava više od pola veka, a čiji sam ponosni urednik.

Koliko Vam ostane vremena da, zarad ličnog plezira, zaronite u svet knjige?

Manje nego deci ili penzioneru. Možda bi trebalo još bolje da se organizujem, pošto me čeka nekoliko autora pored kreveta – Ursula Lengvin, Karlos Kastaneda. Čeka me i Murakami, Gurđijev i Bela Hamvaš. Čeka me i Handke.

Šta simbolizuju Vaše slike?

Još kao trinaestogodišnjakinja sam znala da oponašam realnost prirode, zahvaljujući Raškoj školi, koju je u mom rodnom gradu vodio nastavnik Srećko Vujanac. Na mojim slikama je danas uglavnom figura žene, kao simbol rađanja, volje za životom. Ivice tela su granica do koje bi žene trebalo i mogle da idu. A unutra i napolju se događa svemir, kosmičke prekretnice i događaji. Neko vidi u njima prizvuke moderne erotike, nametnute njihovom pozom, ja gledam zaustavljen pokret. Nesuđeni sam vajar. Postoji kecelja u mojoj dnevnoj sobi, u biblioteci, u ateljeu. Sve one čekaju mene.

Znajući šta sve i koliko radite, kako biste opisali sebe?

Toliko sam zidala, vukla i radila da sam sebi dala titulu slobodnog zidara.

A kako biste “naslikali” ono što sanjate?

Žena u belom, sa osmehom na licu, zagledana u daljinu. Leto je, gazim u belim pantalonicama, beloj košulji i slamnatom šeširu po kamenim pločnicima primorja. Slikam, imam snage, a stara sam. Ne brinem za sutra.

(Budikarakter.rs/Piše: Višnja Kovačević)

Share